Kao što ste mogli primijetiti ukoliko me redovno pratite, poslednja dva mjeseca aktivno se bavim sportom, tačnije trčanjem. O koristima i benefitima istog ne mogu dovoljno ni napisati jer mislim da ću uvijek nešto izostaviti. Zdravlje, kondicija, fizička spremnost, tonus tjela, pročišćenje uma, zdrave misli, eliminacija stresa samo su neke od koristi koje mi u prvi mah padaju na pamet. I zaista postala sam druga osoba. I do sada sam bila vedra i vesela i pozitivna, ali mislim da me je trčanje učinilo još boljom i nekako smirenijom. Sa mnom se slaže i moja ekipa polumaratonaca. Nas četvoro smo u subotu krenuli u novu avanturu. Novi izazov je bio pred nama. Noćni maraton u Novom Sadu. Naš prijatelj i ovoga puta bila je kompanija Sport Vision.
Moj muž i Marko i Lidija prijavili su se za polumaraton, a ja sam ipak bila skromnija izabravši trku od 7 km. I zaista bila sam realna. Iako trčim duže distance preko 12 km, nisam bila sigurna da li mogu da trčim svih 21km. A ja sam vam onaj tip ljudi koji nije sklon umaranju, nisam baš takmičarski nastrojena kao oni (što nije dobro), te sam odlučila ipak da trčim minimaraton. I da vam iskreno kažem dobro je što sam to uradila, jer zbog jako teškog stanja sa vazdušnim pritiskom, temperaturom od 30 stepeni i u 20h kada je počeo minimaraton i stomačni virus sa kojim se borim već sedam dana, mogu samo reći da sam ponosna na sebe i mojih skromnih sedam kilometara, jer da sam istrčala i pola metra više umrla bih. Ipak kada sam dobila medalju bila sam prezadovoljna. Još jedna početnička.
Troje iz moje ekipe su zaista bili pravi lavovi, izborivši se sa po meni teškim vremenskim uslovima za trčanje, a neko ko se ozbiljnije bavi ovim vjerovatno će se nasmijati na ovo, ali to je moje mišljenje. Tako da ponosna sam na njih. 21,2 km nije mala stvar, posebno sa tako malo pripreme.
Što se tiče same atmosfere mi smo se tako dobro družili i ovaj put. Došli smo poprilično ranije da podignemo startne brojeve, pa smo imali vremana dosta. Sama organizacija ovog događaja je bila na zadovoljavajućem nivou. I prije i poslije trke. Pokloni smonzora, punktovi sa okrepom, hrana i piće posle, uglavnom nemam zamjerki.Nama je bilo sjajno.
Posebno su mi se dopale medalje koje su jako maštovite. Jako, jako simpatične.
Iako umorni kasno noću smo se vratili kući, pod utiscima, kujući planove za naredne trke, i mogu reći ponovo me je uhvatila euforija sa početka trčanja, a to je želja za pripadnošću nečem drugom, sa nečim što nemate priliku stalno da se susrećete. Veliki broj ljudi okupljenih sa ciljem da promovišu nešto lijepo i pozitivno zaista vas nosi i imate utisak da letite. Svako ko je bar jednom protrčao stazom kojom su mu usput aplaudirali, bodrili ga, mahali, svako ko je bar jednom prošao kroz CILJ zna o čemu pričam, a oni koji nisu, iskreno želim da što prije počnu da se bave nečin što će im u život unijeti jednu takvu emociju. Vjerujte mi da je osjećaj poseban. Mi se radujemo novoj trci.
Moj muž i Marko i Lidija prijavili su se za polumaraton, a ja sam ipak bila skromnija izabravši trku od 7 km. I zaista bila sam realna. Iako trčim duže distance preko 12 km, nisam bila sigurna da li mogu da trčim svih 21km. A ja sam vam onaj tip ljudi koji nije sklon umaranju, nisam baš takmičarski nastrojena kao oni (što nije dobro), te sam odlučila ipak da trčim minimaraton. I da vam iskreno kažem dobro je što sam to uradila, jer zbog jako teškog stanja sa vazdušnim pritiskom, temperaturom od 30 stepeni i u 20h kada je počeo minimaraton i stomačni virus sa kojim se borim već sedam dana, mogu samo reći da sam ponosna na sebe i mojih skromnih sedam kilometara, jer da sam istrčala i pola metra više umrla bih. Ipak kada sam dobila medalju bila sam prezadovoljna. Još jedna početnička.
Comments
Post a Comment